Nije li „svet“ naziv za mesto na kom se u čoveku neminovno gomilaju neprijatne uspomene, sećanja na naneti bol, uvredu, jed i na sve one situacije u kojima bi naknadno najradije ušao u sukob? I nisu li i sve kulture, otvoreno ili prikriveno, uvek i samo arhivi kolektivnih trauma? Na temelju ovakvih razmišljanja možemo zaključiti da bi mehanizmi za suzbijanje i stišavanje bujice bolnih sećanja trebalo da budu najveća mudrost svake civilizacije.
Osveta, ah osveta,
Zaovoljstvo je rezervisano za mudre
Da Ponte, Mocart, Fiarova ženiba, 1786.
Ne postoji čovek koji nije primetio kako su zapadne države i njihovo stanovništvo, a preko njih i ostali krajevi sveta, poslednjih desetak godina na oprezu usled jedne nove pojave. Dobronamernici, mlako glumeći zabrinutost, svakodnevno dižu uzbunu, tvrdeći da su se među nama odjedanput ponovo pojavili mržnja, osveta, nepremostivo neprijateljstvo, neke tuđe sile, nepredvidive kao i nečije zle namere, i da su prodrle u sve sfere civilizovanog života.
Nešto slično nam, samo trezvenije i prekorno, govore i oni moralno angažovani. Oni ističu da nam te, takozvane tuđe, sile i ne mogu biti toliko tuđe. Moralisti smatraju da je ono što je za mnoge neprijatno iznenađenje u stvari samo naličje našeg sopstvenog načina života. Uskoro više nećemo moći da se pretvaramo. „Građani, potrošači, prolaznici! Krajnje je vreme da se trgnete iz letargije! Ne znate da još uvek imate neprijatelje, a i ne želite da znate, jer ste odlučili da živite u idili“. Ovi novi apeli na svest odraslog čoveka treba da nas nateraju da shvatimo kako stvarnost nije bezazlena, čak ni unutar tog velikog varljivog mehura u koji su se građani država blagostanja ušuškali kao u majčinu utrobu.
Ako je realno ono što će stati ispred nas kao naš ubica, onda je neprijatelj najčistija inkarnacija realnosti. A sa mogućnošću povratka neprijateljstva predstoji nam i povratak realnosti starog stila.
Iz ovoga, doduše, možemo naučiti i da će se neka neprijatna tema nametnuti tek kada se od iritacije napravi bezmalo institucija kojoj će na raspolaganju stajati nadaleko vidljivi podstrekači sa stalnim timom saradnika, tehničkim servisom, budžetom, profesionalnom službom za odnose sa javnošću, stalni saradnici koji će redovno podnositi izveštaje o problematičnom stanju stvari. Sve ovo ide u prilog duhu osvete koji hara. Za njega važi: unosim nemir, dakle postojim.
Ko bi još mogao da porekne da su oni koji dižu paniku po običaju gotovo sasvim u pravu? Stanovnici bogatih država uglavnom mesečare kroz nekakav apolitični pacifizam. Oni svoje dane provode u elitističkom nezadovoljstvu. Za to vreme, na periferiji zemlje Dembelije njihovi neprijatelji, virtuelni dželati, udubili su se u udžbenike hemije (poglavlje o pravljenju eksploziva), pozajmljene iz javnih biblioteka zemlje domaćina. Ako je čovek i jedan jedini put obratio pažnju na ovu moguću opasnost, osećaće se kao da mu se pred očima vrti foršpan za neki veoma uznemirujući dokumentarac. Očigledno sklon scenskim efektima, režiser je perfidno izmontirao slike naivne idile i njene suprotnosti. Svaki komentar je suvišan: savremeni očevi otvaraju konzerve svojim mališanima, vredne zaposlene majke stavljaju picu u zagrejanu rernu, kćeri perjaju u grad kako bi pokazale svoju ženstvenost koja je tek na pomolu. Lepuškaste prodavačice izlaze pred radnju da časkom zapale cigaretu i očijukaju sa prolaznicima. U predgrađima skamenjeni studenti na razmeni opasuju se eksplozivom.
Nije teško pratiti logiku koja stoji iza ovakve montaže. Veliki broj autora koji sebe smatraju pozvanima da politički obrazuju masu (među njima neokonzervativni kolumnisti, deziluzionirani političari, gnevni zagovornici prilagođavanja stvarnosti, odocneli katolici i zgađeni kritičari potrošačkog društva) nastoji da odveć bezbrižnim građanima skrene pažnju na osnovne odlike stvarnosti, iznova nam navodeći najskorije primere strašnih krvavih prizora. Pokazuju nam kako mržnja prodire u svakodnevne životne situacije, neumorno tvrdeći kako iza naizgled sređenih fasada već odavno vlada rasulo. Pri tome neprestano skreću pažnju „da ovo nije vežba“, jer su se gledaoci već uveliko navikli na pretvaranje stvarnog nasilja u puke slike, koje mogu biti zabavne, zastrašujuće, informativne ili alarmantne. Na obrnut proces gledaju sa nevericom kao na neukusni povratak na nekakav odavno izumrli dijalekt.
I zaista, kako bismo gnev i njegove manifestacije i izlive mogli predstaviti kao nešto novo? Šta bismo sve morali da zaboravimo, pre nego što bismo ljude koji se svete svojim neprijateljima ili navodnim neprijateljima mogli da doživimo kao vanzemaljce iz neke daleke galaksije? Kako li je uopšte iko došao na ideju da smo nakon ujedinjenja Istoka i Zapada 1991. godine katapultirani u jedan univerzum u kome su ljudi, i kao pojedinci i na kolektivnom nivou, izgubili i svoj dar zlopamćenja? Nije li resantiman, čak i više nego zdrav razum, najbolje raspoređena tvar na svetu?
Još je od mitskih vremena poznata mudrost da je čovek životinja koja sa mnogo čim ne može da izađe na kraj – Niče bi rekao da, kao takav, čovek u sebi ima nešto nemačko. On ne može da se oslobodi mučnih sećanja i neprijatna iskustva mu se za svagda urezuju u pamćenje. Poslovica, da ponekad prošlost nikako da prođe, banalnija je verzija spoznaje da je ljudska egzistencija samo vrh kumulativnog pamćenja. Pamćenje se ne svodi samo na automatsku unutrašnju funkciju naše svesti koja, zahvaljujući retenziji, ima za cilj da spreči nepovratni gubitak proživljenog trenutka; pamćenje i omogućava da se novi sadržaji povežu sa starim. Naposletku, ono je i rezultat jednog procesa uvezivanja u čvor u kome se ono uvek novo saa prisilno i opsesivno udeva u stare petlje bolnog. Kako za neuroze, tako i za nacionalni sentiment važi da stalno kruže oko istih trauma. Poznato je da su neurotičari skloni da prave udese na jednim te istim krivinama. Narodi svoje velike poraze i sećanje na njih pretvaraju u kult, i građani redovno učestvuju u tom hodočašću. Stoga, i to bez izuzetka, treba biti obazriv prema kultovima sećanja svake vrste, bilo da se pojavljuju u religijskom, civilizacijskom ili političkom ruhu: oni, pod izgovorom da je u pitanju pročišćenje, oslobađanje ili poistovećivanje, idu na ruku nekakvoj latentnoj tendenciji ka ponavljanju i reinscenaciji.
Čak i narodska viktimologija donekle ima predstavu o reakcijama žrtava. Usled traumatičnih događaja one bivaju istrgnute iz sredine u kojoj su bile srećne i u stanju da zaborave, i nađu se na tački iz koje sve kreće nizbrdo i odakle više nema jednostavnog povratka u normalnost. Ovo udaljavanje se sasvim lako da razumeti: za one koji su postali žrtve nepravde ili poraza uteha koju nudi zaborav često je nedostižna, a ako je već nedostižna, onda je i nepoželjna, pa čak i neprihvatljiva. Iz toga se može zaključiti da gnev, koji resantiman nosi sa sobom, isplivava na površinu onog trenutka kada ozlojeđeni čovek odluči da se prepusti svom jedu kao sudbini koja mu je predodređena. Hiperbolizacija bola, ne bi li time postao podnošljiviji, depresija i patnja, prelaze iz očajanja u obest, kao što Tomas Man duhovito i pronicljivo kaže za praoca Jakova1. Osećanje da nam je naneta nepravda narasta u nama do enormnih razmera, da bismo se onda dičili njim kao nekakvom gorkom pobedom – ovakav iskrivljen doživljaj star je koliko i sama nepravda, a ona opet, kako se čini, postoji otkad je sveta i veka. Nije li „svet“ naziv za mesto na kom se u čoveku neminovno gomilaju neprijatne uspomene, sećanja na naneti bol, uvredu, jed i na sve one situacije u kojima bi naknadno najradije ušao u sukob? I nisu li i sve kulture, otvoreno ili prikriveno, uvek i samo arhivi kolektivnih trauma? Na temelju ovakvih razmišljanja možemo zaključiti da bi mehanizmi za suzbijanje i stišavanje bujice bolnih sećanja trebalo da budu najveća mudrost svake civilizacije. Kako da građanin mirno legne da spava ako prethodno nije stišao plamen u sebi?
Budući da svaka kultura mora biti u stanju da ponudi neku vrstu melema za rane, bilo bi logično razviti pojmove koji bi pokrivali celokupan spektar rana – i vidljivih, i nevidljivih. To su uspele da postignu savremene nauke koje se bave traumom; one polaze od gledišta da su i za pitanja morala donekle korisne analogije sa fiziologijom. Evo poznatog primera: kod otvorenih rana na telu krv dolazi u dodir sa vazduhom i tada, kao posledica biohemijskih reakcija, dolazi do zgrušavanja krvi. Tako započinje fascinantan proces somatskog samoisceljenja, koji spada u staro životinjsko nasleđe ljudskog tela. Moglo bi se reći da prilikom duševnih povreda neki delatelj toj duši svesno ili nesvesno nanosi bol i u takvim situacijama postoji mogućnost da se aktiviraju fini mehanizmi mentalnog zaceljenja, kao što su spontani bunt ili pak čvrsta odluka da, ukoliko to nije moguće, prvom prilikom zatražimo satisfakciju. S druge strane, možemo se povući u sebe, postati rezignirani, preinačiti situaciju u neku vrstu ispita, ne prihvatiti ono što se dogodilo i na kraju, kada bi mogla da pomogne samo još kakva surova terapija, dolazimo do toga da bol koji nam je nanet prihvatamo kao kaznu za nešto što smo nesvesno počinili, ili pak da počinjemo mazohistički da obožavamo agresora. Sem ove kućne apoteke za povređeni ego, u budizmu, stoicizmu i hrišćanstvu postoje i vežbe za moral pomoću kojih povređena duša treba da nauči kako da transcendira smenu osujećenosti i osvete kao takvu2. Sve dokle se istorija svodi na klatno koje oscilira između akcije i reakcije, mudrost znači znati kako da se zaustavi to klatno.Ne bave se samo svakodnevna mudrost i religija lečenjem duševnih rana. I građansko društvo nudi simboličke terapije putem kojih podržava psihičke i društvene reakcije na nasilje kako pojedinca tako i kolektiva. Od davnina, sudski proces kao institucija ima za cilj da žrtvi nasilja javno predoči potencijalnu satisfakciju. Ovakvi postupci treba da potpomognu svagda teško preinačenje osvete u pravdu. Ali, kao što postoji gnojna rana, zbog koje bolest postaje hronična ili se širi, tako postoji i psihička i moralna rana koja ne zarasta i koja proizvodi iskrivljenu dimenziju sopstvenog vremena. I tako dolazimo do procesa u kom presuda nije zadovoljavajuća i kod oštećenog izaziva osećanje da je nepravda koju je doživeo postala još veća. Šta da radimo ako se ispostavi da je pravni put u stvari bio pogrešan put? Rešava li problem sarkastična opaska da će birokratija na kraju uništiti svet (na šta se svodi svaki susret građana sa tromošću administrativnog aparata)? Nije li razumljivo da personalizovani gnev sam donosi sudsku presudu i da kao sopstveni sudski izvršitelj, štaviše, kao samozvani egzekutor, dolazi po zločinca?
Epska osveta
O ovoj mogućnosti svedoče brojni primeri iz skorije ili ranije prošlosti. Iz potrebe za pravdom oduvek je proizlazio i jedan drugi, divlji pravosudni sistem, u kome povređeni nastoje da ujedno budu sudije i izvršitelji kazne. Iz našeg ugla gledanja, kod takvih primera specifično je to što se romantična predstava o uzimanju pravde u sopstvene ruke javlja tek na početku moderne. Onaj ko govori o savremenom dobu, a da pri tome nije svestan u kojoj je meri ono podleglo jedinstvenom kultu prekomerne osvete, i sam je zapao u mistifikaciju. Mora se priznati da se taj kult do danas nalazi u slepoj tački istorije kulture – kao da „mit o civilizacijskom procesu“ ima za cilj da prikrije ne samo oslobađanje vulgarnosti u savremenom dobu (kao što je to Hans Peter Dir pokazao brojnim primerima), već i bujicu osvete. Dok opšti tok civilizacije pretenduje na to da ukine herojstvo, da marginalizuje vojničke vrline i da pedagoški razvija miroljubivo ophođenje, u jednom delu masovne kulture u doba prosvećenosti obožavanje osvetničkih vrlina, ukoliko se one tako mogu nazvati, bizarno narasta do neslućenih razmera.
Ovaj fenomen seže sve do perioda pre Francuske revolucije. U prosvetiteljstvu ne dolazi samo do isticanja učenosti naspram neznanja, već nastaje i jedna nova vrsta presude, usled toga što se sa zahtevom za novim poretkom svi stari odnosi odbacuju kao nepravedni. Time je poljuljan i eko-sistem rezignacije, u kojem su ljudi od davnina naučili da se pomire sa nesrećom i nepravdom koju ne mogu ispraviti. Tako je bilo moguće da osveta postane epohalan motiv, kako u privatnim tako i u pitanjima politike. Otkako prošlost sama po sebi nije u pravu, sve je jača i sklonost ka tome da se osveti, ne uvek ali veoma često, daje za pravo.
Svakako, još je antičko doba poznavalo veliki čin osvete. Od Orestovih furija pa sve do Medejine srdžbe, antičko pozorište odaje priznanje dramatičnoj moći osvete. I rani mitovi govore o tome da je opasnost koja preti od ozlojeđene žene nalik na elementarnu nepogodu. Medejin primer pokazuje da upravo ženska psiha zastrašujućom brzinom prelazi put od bola do ludila i od ludila do zločina. Na to je Seneka hteo da ukaže i upozori u komadu o razjarenoj junakinji. Koristeći savremenu terminologiju, rekli bismo da je pasivo-agresivni karakter predodređen za ispade, pod uslovom da uopšte pređe u ofanzivu – čime na scenu osvete stupaju žene. „Velikom scenom“ od davnina vlada razjareni lepši pol. Ovakvi primeri su u antičko doba bili upozorenje da se treba držati sredine i izbegavati ekstreme.
U jednoj od najbitnijih antičkih drama, u Eumeniama, sa kojima Eshil završava Oresiju, tema nije ništa drugo do potpuni raskid sa starijom kulturom osvete i sudbine i utemeljenje političkog pristupa pravdi. Za tako nešto potreban je osetljiv teološko-psihosemantički postupak, kojim će se stare i zastrašujuće boginje osvete Erineje preimenovati u Eumenide – dobronamerna i naklonjena božanstva. Cilj ove promene imena sasvim je jasan: nužnost osvete treba da ustupi mesto trezvenosti pravde.
Prema kom god kriterijumu da pretražimo drevne biblioteke, našli bismo obilje svedočanstava o razarajućoj moći srdžbe i o izlivima besa i ratnim pohodima osvetničkog gneva, dok jedva da ima traga razigrano-romantičnom odnosu prema osveti. Upravo takva razigranost od XVIII veka pa nadalje postaje jedan od osnovnih momenata konstituisanja građanske kulture, kao da je sam duh vremena zaključio da je pravi trenutak za novo tumačenje osvetničkih snova čovečanstva. Od tada, uz grozničavo uživljavanje publike,
Masovna kultura zaista već dugo
pretenduje na to da ljudi postanu
zastupnici Strašnog suda
…
na savremenu scenu imaginarnog stupaju osvetnik za osvetnikom: od plemenitog razbojnika Karla Mora, preko razjarenog veterana Džona Ramba, Edmona Dantesa iliti tajanstvenog grofa Monte Krista, do Harmonike, junaka iz vesterna Bilo jednom na Divljem zapadu, koji je život posvetio svojoj ličnoj osveti, od izdajnika Jude Bena Hura koji se famoznom pobedom u trci dvokolica sveti duhu imperijalnog Rima, pa sve do Neveste ili Crne mambe, junakinje filma Kill Bill koja odrađuje svoj spisak za odstrel. Došlo je vreme onih koji žive za „veliku scenu“3 . Direnmatova stara dama prilikom svoje posete tačno zna koga od starih poznanika treba likvidirati. A Brehtova, sanjalački nastrojena razbojnica Dženi, na pitanje ko treba da umre odgovara još bolje: svi.Same po sebi, ovakve priče su baladeskne i zahtevaju uzvišen stil i epsku širinu. Skoriji primeri krupnih činova osvete predočavaju vezu između pretrpljene nepravde i pravedne osvete, čime nam, kao u praktičnoj nastavi, ilustruju pojam kauzaliteta sudbine, a to je nešto čega čak ni oni sa modernističkim shvatanjima nisu spremni da se odreknu iako se inače slažu s težnjom prosvetiteljstva da odbaci ideju slepe kobi. Dobro izgrađena priča o osveti nudi „uzvišenost za narod“, a publici sažetu formulu uzročno-posledičnih veza na polju morala, čak i ako to podrazumeva gaženje sporog formalnog prava u korist brze osvete. A osim toga zadovoljava i interesovanje širokih masa za slučajeve u kojima se počinilac može dičiti svojim delom: takve priče prikazuju osvetnika ili osvetnicu kako direktno naplaćuju nanetu im patnju, čime doprinose delimičnom popuštanju nelagode u kulturi prava. To ujedno i dokazuje da savremeni čovek ne hoda uvek samo krivim putevima resantimana, niti se mora držati strmog pravnog puta da bi izrazio svoje porive. Kod ozlojeđenja, od kog čovek zaista oboli, osveta je još i najbolji lek. Ovo osećanje leži u osnovi zadovoljstva koje nam pružaju primeri pokvarenjaštva. Ne moramo ovde da detaljno opisujemo opasnu spregu motiva osvete i popularnih priča. Ona je očigledno toliko jaka da nekada dovodi do povratka moderne umetnosti velikoj epskoj formi, kao što to pokazuje primer remek-dela epskog filma Bilo jednom na Divljem zapadu. Sasvim je na mestu opaska da je filmska umetnost ovim delom pružila dva dokaza za ono što se pre toga činilo nemogućim: za sposobnost kinematografije, sa jedne strane, da usvoji žanr ozbiljne opere, a sa druge, za njenu odlučnost da epu, za koji se činilo da je izgubljen, da modernu formu. Postoje bezbrojni primeri novijeg datuma za povezanost osvete i popularne pripovedne forme. Naročito je slikovita biografija indijske buntovnice Fulan Devi (1968-2001). Fulan, poreklom iz savezne države Utar Pradeš, kao mlada žena postala je glavni akter drame iz stvarnog života, koju je čitava Indija pratila sa najvećom napetošću. Nakon što su je njen nasilni suprug i drugi stanovnici sela, i to policajci, zajednički zlostavljali i silovali, ona se pridružila grupi razbojnika i sa njima skovala plan kako da upadne u selo i likvidira krivce. Leš njenog supruga trebalo je privezati za magarca koga bi onda gonili kroz selo. Prosti narod slavio je buntovnicu kao junakinju emancipacije i video je u njoj oličenje surove i uzvišene boginje Durge Kali. Slika, na kojoj Fulan Devi predaje oružje indijskoj policiji, spada među arhetipske novinske fotografije XX veka. Na fotografiji se vidi mlada žena-borac koja se u svem svom besu prepušta sudbini. Nakon jedanaest godina zatvora bez suđenja Kraljica omenika pomilovana je i odmah izabrana za poslanika u indijskom parlamentu, postavši uzor i nadahnuće za bezbroj obespravljenih žena u Indiji. Jula 2001. godine ubijena je nasred ulice u Nju Delhiju; verovatno je počinilac bio neki od rođaka jednog od silovatelja. Harizmatična Fulan Devi postala je još za života junakinja narodnog eposa koji indijski rapsodi i dan-danas pevaju po selima.
Retko se dešava da u jednom jedinom činu tako direktno naporedo stoje i arhaično i moderno poimanje osvetničkog besa. U ovome što sledi, bavićemo se pretpostavkom da tokom procesa modernizacije roman na temu osvete sve češće izlazi iz književnog i ideološkog konteksta i ulazi u život pojedinca i u opšti doživljaj sveta. Sugestivan primer za ovu tvrdnju, koji je ne tako davno okupirao javnost u Nemačkoj, Švajcarskoj i zemljama koje su nastale raspadom Sovjetskog Saveza, jeste slučaj inženjera Vitalija K. iz Osetije koji je prilikom pada aviona, za koji je bio odgovoran ljudski faktor, izgubio suprugu i dvoje dece i koji je nakon godinu dana najdublje žalosti odlučio da lično osveti smrt porodice.
Baškirijski putnički avion na letu iz Moskve sudario ce 1. jula 2002. na visini od 11000 metara iznad Bodenskog jezera sa DHL-ovim teretnim avionom i srušio iznad gradića Ovingena, pri čemu su svi putnici, njih 71, poginuli. Do nesreće je, između ostalog, došlo i zbog pogrešnih instrukcija iz centra za kontrolu leta u Cirihu. Kada je dežurni kontrolor leta video da će se avioni sudariti, dao je pilotu ruskog aviona usmeno uputstvo da smesta spusti avion, dok je prema instrumentima u kabini trebalo da podigne mašinu. Kako je ruski pilot usmeno uputstvo smatrao merodavnijim, a pilot DHL-ovog aviona u isto vreme postupio prema instrumentima koji su pokazivali da treba smanjiti visinu leta, došlo je do kobnog sudara. Svedoci su i sa 150 km udaljenosti videli eksploziju na nebu iznad Bodenskog jezera. Godinu i po dana kasnije, 24. februara 2004, čovek iz Osetije, rođen 1956, koji je u svojoj zemlji pripadao sloju onih koji su profitirali u postkomunističko doba, pojavio se u Cirihu na kućnom pragu kontrolora leta i izbo ga na terasi.
Još pre tragedije, februara 2004, potonji ubica skrenuo je pažnju na sebe pozivajući se povremeno na „kavkaske metode“ rešavanja konflikata. Ovakav čin očigledno nije bio posledica same tuge, već i pretvaranja žalosti u osvetu, čiji je deo bila presuda kontroloru leta, izrečena nakon kratkog procesa pred sudskim većem lične intuicije; koja je potom upotpunjena kaznom, kada je sudija promenio ulogu u dželata. Jasno je da je počinilac ovde preuzeo obrazac delanja koji od početka moderne sve više i više prodire u svest javnosti. Nije nikakvo čudo što je ruska javnost budno pratila sudski postupak koji je oktobra 2005. vođen protiv Vitalija K. u Cirihu i što je žestoko protestovala kada je izrečena zatvorska kazna od osam godina. Osvetnik se, kako u svojoj domovini tako i u ostalim delovima bivšeg Sovjetskog Saveza, uzdigao u narodnog heroja sa kojim je veći deo stanovništva saosećao i sa kojim se poistovetio.
Iz slučajeva poput ovog možemo da zaključimo da se poriv za osvetom ne vraća tek tako u stvarnost, ukoliko u kulturi ne postoji kôd koji to omogućava. O povratku, ili čak i o regresiji, može se govoriti onda kada se ovakvi činovi više ne mogu podvesti pod zvanične modele neke kulture: doba plemenske krvne osvete, kulturnoistorijski gledano, prošlo je pre više od dve hiljade godina, iako ona nije svugde prevaziđena kao običaj. Većina građana, kao psihopolitičku normu, prihvata činjenicu da savremena država ima monopol nad nasiljem, što i zvanična pedagogija podržava gotovo bez pogovora. Ali, i pored toga nije moguće prevideti koliko prostora imaginacija masovnih medija pruža vanrednom stanju moralnosti, gde spada i osveta.
Da bismo objasnili povratak aktivne osvete, moramo poći od pretpostavke da je i samo uređenje političke i zakonski regulisane civilizacije poljuljano. Tamo, gde se čini da je javni red neodrživ ili da ide pod ruku sa lošim društvenim odnosima (tipičan primer za to je obespravljenje nižih slojeva), pojedinci se mogu osetiti pozvanima da kao nesputane sudije u doba nepravde zastupaju bolje zakone. U tom kontekstu savremeno romantičarsko poimanje osvete može se shvatiti kao deo sveobuhvatnog povratka herojstvu. U antičkom dobu, prema Hegelovom shvatanju, heroj je onaj ko je kao pojedinac spreman da učini ono nužno, za šta kolektiv još uvek nije sposoban; neoherojstvo u doba moderne zasniva se na osećanju da će i nakon uspostavljanja državnosti doći do situacija koje se ne mogu rešiti na opštem planu (kada kolektiv nije operativan). Primer predsednice Izraela Golde Meir koja je, nakon što su Palestinci izvršili atentat na izraelske reprezentativce na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972, navodno, naložila Mosadu da pronađe napadače i njihove nalogodavce i pogubi ih bez suđenja, pokazuje kako neoherojski impulsi i romantična osveta mogu zahvatiti i samu državu ili državni vrh. Ova operacija, poznata pod imenom „Gnev Božiji“, nije počivala na državnom rezonu koliko na imaginaciji masovne kulture. Masovna kultura zaista već dugo pretenduje na to da ljudi postanu zastupnici Strašnog suda.
Nije samo težnja ka neoherojskim akcijama u sprezi sa popularnom, anarhističnom sumnjom u mogućnost uvođenja reda u postojeće odnose, već iz te sumnje proizlazi i shvatanje da se stalno nalazimo u nekoj vrsti vanrednog stanja, a samim tim su učesnici skloni i tome da, u situacijama koje se tiču njih, lično uzmu pravdu u svoje ruke. Čak su i neki levičarski orijentisani teoretičari, recimo Valter Benjamin, a zatim i Antonio Negri, opasno sugerisali da je u kapitalizmu za većinu ljudi vanredno stanje, zapravo, normalno. Onog trenutka kada se „poretku stvari“ oduzme legitimnost, dolazi do improvizacije, a ona može biti i sklona nasilju. Političko-moralističku delegitimizaciju odnosa deli samo jedan korak od ontološke delegitimizacije, a to bi onda značilo da ne bi samo institucije iz perioda pre Francuske revolucije izgubile normativnu snagu, veći celokupno nasleđe iz prošlosti. Ukoliko se to desi, sve što postoji biće prepušteno reviziji, ako ne i uništenju. U tom slučaju bi militarističku formulu XX veka, koja u Sartrovoj redakciji kaže da čovek ima pravo na bunt (on a raison de se révolter), trebalo prevesti nešto drugačije nego što je to uobičajeno: nije u pravu onaj ko se pobuni protiv postojećeg sistema, već onaj ko mu se sveti.
Uzevši u obzir implikacije vanrednog stanja koje sa sobom nosi i osvetu, najpre treba da se pozabavimo pitanjem na koji način se akutni gnev pretvara u praktičnu osvetu, i pod kakvim uslovima se gnev kao sirovina prerađuje do visokokvalitetnog proizvoda koji se uzdiže čak i do nivoa „programa” sa značajem za celokupnu svetsku politiku. Prilikom skiciranja ovih procesa na videlo isplivava razrađen privredni sistem u čijem je središtu gnev.
Agresor kao donator
Analiza gneva najpre se bavi njegovom energijom, da bi se, potom, posvetila pragmatičnom i temporalnom aspektu. To znači da se u određenoj meri moramo odreći svakodnevno uigranih reakcija i naučenih modela tumačenja. Najpre treba da obuzdamo svoju sklonost ka tome da ističemo rušilačku snagu gneva. Pojam „rušilačkog“ bi svakako trebalo lišiti bilo kakvog moralnog vrednovanja i posmatrati ga samo kao oznaku za promenu stanja koje neće biti predmet niti kritike niti pohvale. Takođe, ne smemo brzopleto da stavljamo u prvi plan činjenicu da kod izliva besa, navodno ili istinski, nema mesta ničemu što dolazi posle, i pre svega nećemo se odmah pozivati na dijagnoze karaktera i tumačenje motiva, što je uobičajeno u psihologiji.
Budemo li se uzdržavali od svega pomenutog, možemo trezvenije pristupiti manifestaciji gneva, te ćemo najpre uočiti da je reč o velikoj koncentraciji i prenošenju energije. Predočimo li sebi sliku bujice, na osnovu koje su i drevni mislioci govorili o furiozitetu, naviranju i nadiranju, shvatićemo u kojoj meri svako izražavanje besa u sebi ima paradoksalno darežljivu crtu – budući da je u potpunosti ekstravertno orijentisan, gnev, kada navre i iskaže se bez zadrške, izuzetno dinamično utiče na stvarnost. Naravno da se taj uticaj najpre pokazuje u lošem svetlu, budući da se on, barem na prvi pogled, svodi na buku i patnju. Da u izlivu gneva zaista postoji momenat davanja, lakše ćemo uočiti ukoliko povučemo paralelu između onog ko ispoljava gnev (gnevnog subjekta) i nekoga ko daje neki prilog ili donaciju (donatora).
Gnev – bilo da je u pitanju trenutni afekt ili dugoročan i projekat pun mržnje – nastaje iz nagomilane energije koju valja što koncentrisanije usmeriti. Kada se izlivi besa svode na kažnjavanje ili povređivanje, u njima je često imanentno sadržan stav da na svetu, na lokalnom ili na globalnom nivou, nema dovoljno patnje. Takav zaključak izvodi se iz opažanja da su neke osobe ili čak i zajednice u određenim situacijama „zaslužile” patnju, ali ih je ona ipak mimoišla. Suočen sa onima koji zalužuju da pate ali ne pate, onaj ko je gnevan kristališe svoje najbitnije ciljeve. Nikada se neće pomiriti sa tim da je bol tako nepodnošljivo nepravedno raspoređen. Namerava da jedan solidan deo patnje koja se u njemu nagomilala vrati onome ko ju je prouzrokovao, a koga za to još nije snašla kazna. Za njega je posve izvesno da je samo postojanje onih koji ne pate akutno nepotpuno i da im nedostaje upravo patnja da bi bili kompletni. Svaki put kada vidi nekoga ko nije povređen i nije kažnjen, onaj ko je razgnevljen ima osećaj da upravo on poseduje to što njima nedostaje. Prema takvima on će postati davalac, rasipnik, pa makar to značilo i nametanje dara. To, što oni ne žele da prihvate da im se nešto daje, samo još više usmerava gnev i mržnju ka njima.
Nemoguće je ne primetiti koliko se gnev vezuje za ponos, čime samog sebe i moralno legitimiše. Što više udela ponos ima u tom besu, utoliko će lakše ideja da nešto smemo da uradimo preći u nalog da to reba da uradimo. Čin besa bi stoga bio potpuno motivisan onda kada bi počinalac smatrao da ima da izvrši neku plemenitu i neopozivu dužnost. Empirijski primeri za ovakve situacije su ubistva iz osvete na nivou porodice i verski ili oslobodilački ratovi na etničkom ili nacionalnom nivou.
Razgnevljeni akter je, kao što smo već utvrdili, uveren da on svojim sredstvima može nadomestiti tuđi nedostatak. Postoje časi koji nisu provedeni u agoniji, bolni gubitak koji nije pretrpljen, kuća koja stoji na svom mestu i još nije dignuta u vazduh, nož koji nije zaboden u telo počinioca nepravde – sve se ovo još da ispraviti. Za gnev je, kao uostalom i za mržnju koja predstavlja njegov konzervisani oblik, karakteristično to da se intenzivno usredsređuje na adresata (čak i više nego zavist, pošto ona cilja na poniženje i na to da se nekome nešto oduzme), a budući da je u pitanju zaista neka vrsta davanja, razumljivo je da se ovde koristi izraz „naneti” bol. Gnevan čovek, onaj koji nanosi bol, smatra sebe, poput hvalisavca koji se jednog dana uozbilji i pokaže ono čim se hvalio, dovoljno bogatim da deo svog izobilja može da ustupi drugima.
Po pravilu, tu donaciju bola dobija tačno određeni primalac. Ali dar obično ne zahvati samo primaoca, već i njegovo okruženje. To širenje kruga davalac često svesno i prihvata: ukoliko je naznačeni objekta besa do sada živeo u idili bez bola, verovatno su onda i ljudi iz njegovog okruženja živeli sa istim tim nedostatkom. Stoga iz ugla onoga ko nanosi bol ne može biti pogrešno da i oni pate. Što očajnije želimo da nanesemo bol, to ćemo se i manje dati sputati samo jednim adresatom. Kao što entuzijastični pacifisti katkad zamišljaju kako svi ljudi žive harmonično, tako se i gnev, kada preraste u mržnju, usmerava na ogroman spektar nepoznatog. Gnev je afekat koji je u stanju da formira mračne opšte pojmove i da se uplete u nesigurne apstrakcije.
Kada gnev preraste u mržnju, u celu priču se upliću i osnovni momenti stvaranja ideologije, jer je fiksacija na određene pojmove najbolji način da se sačuvaju kratkotrajni impulsi. Ko hoće da zapamti svoj gnev mora ga čuvati u konzervama zvanim mržnja. Prednost konceptualizacija gneva leži u tome što se on onda može deliti široke ruke, a da se zalihe nikad ne iscrpe. U krajnjem slučaju, apsolutna mržnja kao poslednji stupanj osećanja da imamo nešto da damo drugima, ne mora pred očima imati nikakav određeni objekat. Upravo usled toga što je tako apstraktan i bez cilja, zasigurno će preći na nivo opštosti. Sama činjenica da se usmerava na opštu adresu, na omraženu stvarnost u celom njenom obimu, dovoljan je dokaz da ni najmanja količina mržnje neće biti protraćena. Tada smo dostigli stadijum na kom možemo govoriti o davanju kao takvom, davanju po sebi (sans phrase4). Na ovom stupnju ogoljenosti, razgnevljeni, onaj koji zadaje bol, često je spreman da založi i sopstveni život. U takvim slučajevima sam davalac je doslovce dodatak uz bombu koja će podariti preko potrebnu patnju.
Iako je takvo tumačenje veoma rasprostranjeno, nema nikakvog smisla dovoditi samosvesnu mržnju u vezu sa pojmom nihilizma. Sve u svemu, pokazuje se da pojam mržnje nije naročito upotrebljiv u analizi, pošto se izvodi iz fenomena gneva i može se spoznati samo kao inteligibilna forma konzervacije gneva. Moramo istaći da gnev koji je prerastao u opšti stav, viziju, nema nikakve veze sa ništavilom, kao što se to često kaže za mržnju. Gnev nije puki militantni oblik indiferentnosti prema sebi i drugima; iako u sebi ima dozu bezobzirnosti, ne može se reći da mu je sve jedno te isto. Kada gnev pređe u mržnju, javlja se i odlučnost da se svetu pruži preko potrebna količina bola, i to najpre u vidu ciljanog napada koji treba da izazove bol na tačno određenom mestu, da bi se onda proširio putem dojava, izveštaja i udarnih vesti u medijima. U tom pogledu gnev je subjektivna i ostrašćena varijanta onoga što pravosuđe predstavlja u objektivom i nepristrasnom izdanju. I jedno i drugo polazi od aksioma da ravnotežu u svetu, ukoliko ona bude narušena, treba uspostaviti tako što će se zadati udarac na pravom mestu.
U nekim izlivima besa mržnju crpimo iz sopstvenih rezervi, dovodeći tako u pitanje čak i svoju ličnu sposobnost da osetimo gnev, jer onaj, ko se jednostavno razgnevio, nema garancija za to da će izvor njegovog gneva biti nepresušan. Sve dok se energija gneva ne pretoči u projekt, a nakon toga i u stranku (koja, kao što ćemo kasnije videti, u sebi sadrži i banku gneva), pojedinac se u svako doba može smiriti, tako što će zadovoljiti svoj gnev ili što će ga iscrpsti. Jedan od osnovnih principa naših emotivnih reakcija jeste da nakon besa sledi smirivanje.
Zločin, koji činimo da bismo dali sebi oduška, u suštini je manifestacija sile u nama koja sebi uzima za pravo da se isprazni, čak i ako to podrazumeva neki moralno neprihvatljiv čin. Zbog toga su zločinci često iscrpljeni nakon što su počinili zločin. Počinilac je u stanju da zaboravi žrtvu čim mu ona više ne bude pred očima. Za Josifovu braću Man kaže da, nakon što su prodali Josifa u roblje, više nisu ni osećali mržnju i da su se samo povremeno prisećali koliko su se ljutili na tog nesposobnjakovića5. Budući da je gnev najpre ograničen resurs, njegovo zadovoljenje određenim činom često znači i njegov kraj. To u sebi često nosi i uzvišeni obrt kada je počinilac spreman da se dobrovoljno preda u ruke zakona.
Fridrih Šiler je u Zločinu iz časi, noveli iz 1792. godine6, paradigmatično prikazao čoveka iscrpljenog od sopstvenog zločina počinjenog iz gneva, koji je odlučio da se prepusti kazni. Hegel, koji je pažljivo čitao ovaj tekst, smatrao je da je čast ovog zločinca u samoj kazni – treba imati pred očima lik Šilerovog ranije razjarenog, a sada prepodobljenog junaka koji ganutom činovniku otkriva svoj pravi identitet i predaje se u ruke pravde. Nešto slično je, iako uz mračnije predznake, prikazao Klajst u Mihaelu Kolhasu, nemačkoj priči o tome koliko je važno biti u pravu. Ova novela o preosetljivom osvetniku zbog svojih dvaju ukradenih konja pokazuje čitav luk: kako lični gnev jednog čoveka narasta do metafizičkih razmera kada se pravda uzima u sopstvene ruke. Klajst nam sugeriše kako razulareni građanin, koji je zadovoljio svoju samovolju, umire kao spokojan malograđanin, što u sebi nosi i anticipaciju prevrednovanja svih vrednosti. Romantičari počinju da zastupaju shvatanje da se čovek ne može više uzdati u Božiju pravdu i prihvataju estetiku ekscesnog. Oni imaju razumevanja za to da oni, kojima je nanet bol, još za života daju svoj lični doprinos Strašnom sudu.
Gnev i vreme:jednostavna eksplozija
Kada izlivi besa poprime složenije forme, vreme je da se seme besa seje svesno, a plodovi ubiraju pažljivo. Kultura mržnje pretvara gnev u projekat. Tamo gde osveta ima dovoljno vremena da sazri, i mračne energije mogu se stabilizovati na duge staze. Niče je rekao da je preduslov za nastanak savesti čovek koji je u stanju da obeća nešto – ovo u još većoj meri važi za pamćenje osvetnika. Osvetnik je u stanju da zapamti ne samo nepravdu koja mu je naneta, već i plan kako da se osveti. Čoveka, koji je u stanju da obeća nešto, Niče opisuje kao aktera sa produženom voljom. Čim se takva volja oformi, osveta se može provlačiti kroz duži vremenski period, može se, štaviše, prenositi i s generacije na generaciju. Kada dođemo do stupnja na kom se osveta prenosi i na potomke, može se reći da pred sobom već imamo autentičnu privredu gneva. Sada se gnev više ne gomila slučajno i nema nasumičnih izliva, već se neguje i uvećava, usredsređen na tačno određeni cilj. Tako gnev postaje neka vrsta bogatstva koje vlasnicima omogućava da svoje motive izdignu iznad ličnog nivoa. Kada se gnev, koji je do tada ceo kolektiv brižno čuvao, pretvori u neku vrstu zalihe, blaga ili dobiti, postavlja se pitanje da li se to nagomilano dobro može, poput kapitala, zaista investirati u nešto. Pokušaćemo da odgovorimo na to pitanje pomoću nove psihopolitičke definicije levičarskih partija: njih zaista treba shvatiti kao banke besa koje, pod uslovom da znaju da rade svoj posao, od uloga svojih klijenata mogu imati politički i emotivno veoma bitnu dobit.
Uzmemo li u obzir da su banke i štedionice besa iz ugla njihove klijentele i te kako stvarne i delotvorne, jasno nam je i kako je gnev iz svog, najpre difuznog, oblika uspeo da se pretvori u organizaciju višeg reda. Ovakav napredak ne podrazumeva samo prelazak ličnog i lokalnog osećanja na nivo javnog i političkog programa. Sveobuhvatno se menja i vremenska struktura potencijala koji bes nosi u sebi. Nagomilana količina besa pretrpela je metamorfozu iz slepog izliva koji je vezan za ove i saa do pažljivo planiranog istorijskog projekta revolucije koja treba da oslobodi žrtve patnje i poniženja.
Gnevnik, kao uostalom ni srećnik, nema osećaj za vreme. Pražnjenje gneva u
sadašnjem trenutku neutrališe dimenzije prošlosti i budućnosti, te se obe stapaju u neposredni izliv energije
…
Sve dok je gnev na stupnju eksplozije, prazniće se po principu rasplamsavanja, kao što i Ahilov gnev navire. Direktno pražnjenje emocija predstavlja neku vrstu ostvarene sadašnjosti. Gnevnik, kao uostalom ni srećnik, nema osećaj za vreme. Pražnjenje gneva u sadašnjem trenutku neutrališe dimenzije prošlosti i budućnosti, te se obe stapaju u neposredni izliv energije. U tome i jeste čar razjarenosti upravo za razjarenog, jer se za njega sve svodi na trenutak u kom se nalazi. Za one sa romantičnom predstavom o energiji, delanje iz gneva jeste vrsta toka (flow) koji podrazumeva povratak u mistično i animalno doba, čiji poznavaoci kažu da predstavlja spoj statičnosti i dinamike trenutka.
Osveta kao projekt gneva
Odlaganjem pražnjenja nastaje kvalifikovano i egzistencijalno vreme, doživljeno vreme koje možemo zaustaviti ili ubrzati. Potencijal gneva pretvara se u vektor koji stvara naboj između prošlog, sadašnjeg i budućeg. Stoga možemo reći da upravo razgnevljen čovek koji se, privremeno, obuzdava, najbolje zna kako je to imati nekakv plan. On je ujedno i najbolji primer za nekoga ko ne samo da živi u prošlosti, već ulazi i u istoriju, pod uslovom da ovde pod izrazom „ući u istoriju“ podrazumevamo to da on svoje motive crpi iz prošlosti da bi promenio nešto u budućnosti. U ovom pogledu ne postoji ništa što bi bilo nalik na osvetu. Ozlojeđeni i u želji za osvetom, ceo svet ćemo doživeti kao prostor za ostvarivanje projekata koji su okrenuti ka budućnosti, ali pri kojima ćemo u prošlosti uzeti zalet kako bismo tek kasnije naneli udarac. Gnev tada postaje momenat sile koja je okrenuta budućnosti i koju naprosto možemo shvatiti kao sirovinu za istorijske tokove.
Koliko god jednostavna ova opažanja bila, njihove implikacije sežu do najdubljih motiva filosofije XX veka. Ukoliko su te implikacije tačne, onda one sa sobom povlače i vrlo pipavu relativizaciju jedne od najpoznatijih teorema savremene filosofije. Tada, naime, egzistencijalno doba nikako ne možemo tumačiti kao bit-ka-smrti, što je popularno ali i brzopleto tumačenje koje Hajdeger nudi u delu Biće i vreme. Mogućnost celovitosti egzistencije, koja je za ovog mislioca od najvećeg značaja, ne zavisi uopšte od toga da li pojedinac uzima u obzir i sopstvenu smrt kako bi bio siguran da je usredsređen na nešto što mu neminovno predstoji. Postojanje se može zasnivati i na tome da će u celosti preći put od ozlojeđenosti do osvete. Egzistencijalno vreme nastaje iz potpune fokusiranosti na presudni momenat – i to nam pruža bitisanje-ka-cilju, što je daleko moćnije od bilo kakve blede refleksije kraja. Bivstvujuće u svom besu ne srlja u smrt, već anticipira neizbežno manifestovanje gneva. Tako bi se pre moglo reći da je u pitanju nekakva vrsta srljanja u satisfakciju. Ako se iz ove perspektive vratimo na junaka Ilijade, videćemo da je kod njega ratničko bivstvovanje-ka-uništenju postala druga priroda. Njegov polazak u poslednju bitku pred zidinama Troje predstavlja početak niza radnji koje za cilj imaju junakovu propast. To opravdava tezu da je Hajdeger kao autor teoreme o biti-ka-smrti jedan od onih evropskih mislilaca koji su rad na mit o Ahilu provukli kroz različita vremenska razdoblja. Osveta nastaje kada se gnev pretvori u projekat i taj pojam najpre treba analizirati neutralno i ekološki, tj. u njegovom kontekstu. Žeđ za osvetom sigurno možemo podvesti pod najneprijatnija čovekova osećanja. Pod uslovom da nije već odradila svoje kao učiteljica života, istorija nas uči tome da je osveta jedan od uzroka najvećih zala na svetu. Pod latinskim nazivom ira ona se ubraja među deset smrtnih grehova. Ukoliko bi se uopšte išta pozitivno moglo reći o osveti, moglo bi se reći da osvetnik, zahvaljujući njoj, nikada nije prepušten besposličarenju. Onaj, ko je čvrsto odlučio da se osveti nekome za nešto, sigurno se neće baviti pitanjima smisla ovoga ili onoga. Volja koja se projektuje na duge staze ne ostavlja mesta za dokolicu. Savršena jednostavnost osvete zadovoljava odveć ljudsku potrebu za jakim motivom. Imamo motiv, imamo delujući subjekt i imamo nužni čin, i eto formule za savršeni projekat. Najbitnija odlika Bivstvovanja koje je konstituisano u obliku projekta jeste to što ono ni u najmanjoj meri ne može biti nasumično. Osvetnik je pošteđen „nužde usled nepostojanja nužde“, za koju Hajdeger smatra da je karakteristična za postojanje bez smisla za nužnost. Zaista ne možemo reći da je išta u životu osvetnika proizvoljno; nad njim slučajnost nema više nikakvu moć. Tako u postmetafizičko doba osvetnička egzistencija dobija metafizički značaj: zahvaljujući toj osveti ostvaruje se „utopija“ o motivisanom životu u sredini u kojoj ljude sve više obuzima osećanje praznine. Niko to nije bolje izrazio do drug Staljin kada je Kamenjevu i Đeržinskom rekao:
Treba odabrati žrtvu, pažljivo isplanirati udarac koji valja zadati, bez ostatka utoliti žeđ za osvetom i onda otići na počinak … Nema ničeg slađeg na svetu.7
Banka gneva i revolucija
Kada gnev već preraste u projekt (što bi se u pravosuđu ili policiji nazvalo zločinačkim udruživanjem i samovoljom, a u politici anarhijom), onda je moguće da uznapreduje na stupanj banke gneva. Pod ovim podrazumevamo čuvanje lokalne imovine besa i raštrkanih projekata mržnje u okviru jedne više instance čiji je zadatak, kao i u slučaju svake prave banke, da prikuplja uloge i obrće ih. Takav prelaz neminovno utiče na vremensku ravan svakog pojedinačnog projekta. Kao što je već osveta kao projekat gneva produžavala vremensku dimenziju tog gneva i pružila mu mogućnost pragmatičnog planiranja, i banka gneva podrazumeva da se svi pojedinačni osvetnički porivi podvedu pod zajedničku, nadređenu perspektivu. Ona uzima pod svoje i pojam isorije. Osnivanjem banke gneva (čitaj: rezerve moralnog eksploziva i planova za osvetu) svi pojedinačni vektori se centralizuju, što ne ide uvek na ruku svakom od aktera i svakoj akciji. Ali, oni će se sada nužno morati povinovati, budući da sve te pojedinačne osvetničke činove valja spojiti u jedan istorijski tok.
Na ovom stupnju gnev prelazi iz projekta u istoriju. I sama „istorija“ prerasta u krajnje ambiciozan poduhvat onog trenutka kada se oformi zajednica koja će svoje potencijale gneva, a u to spadaju nadanja i ideali, pretočiti u zajedničku dugoročnu akciju. Istorija tada dobija zadatak da pripoveda o delima i patnji te razgnevljene zajednice. Kao što su, otprilike, rekla dvojica slavnih kolega 1848: celokupna istorija svodi se na istoriju upotrebe gneva.
Kada se privredna organizacija gneva uzdigne na nivo banke, mala anarhistična preduzeća i lokalna udruženja padaju u nemilost. Uporedo sa unapređenjem organizacije gneva dolazi i do racionalizacije osvetničke energije: ona prelazi put od čiste impulsivnosti, preko povremenih ciljanih napada, sve do koncepta koji se usmerava protiv svetskog poretka u celosti. Iz ugla bankara lokalni izlivi besa, tvrdoglavi, utoliko što su retko kad isplativi, nisu ništa do slepo rasipništvo. U prilog tome govori činjenica da anarhistično pražnjenje gneva izaziva reakciju policije, koja bez po muke može da uguši pojedinačne izlive mržnje i lokalne nemire.
Izlivi besa takve vrste obično se još uvek tretiraju kao prekršaji ili se sankcionišu kao krivična dela. Stoga nema nikakvog smisla što ćemo polupati govornicu ili zapaliti neka kola, ukoliko nemamo pred očima cilj da te vandalske činove integrišemo u „istorijsku“ perspektivu. Onaj ko napravi neki omanji lom istroši sav svoj bes u tom jednom činu, a ako taj bes i ponovo pokulja usled grubog postupanja policije ili pravosudnih organa, i dalje ostaje slep kao što je to bio i ranije. To slepilo svodi se na pokušaj da štapom razbijemo maglu. Čak je i masovna pobuna, koju je između 73. i 71. godine p.n.e. predvodio rob Spartak, bila samo izliv mržnje prema rimskim veleposednicima koji je zahvatio celu Italiju. Iako su pobunjeni gladijatori iz Kapue naneli rimskoj vojsci više poraza, krajnji rezultat ustanka bile su zastrašujuće aleje od šest hiljada krstova na kojima su pobunjenici polako i u mukama izdisali. Legenda o Spartaku ponovo je oživljena i uvrštena u simbolički arsenal savremene klasne borbe, što najbolje svedoči o tome da se u arhivima gneva skuplja nasleđe iz više milenijuma. Napomena: ko želi da neguje i zavešta gnev, mora i potomke uključiti u istoriju interakcije žrtve i osvete.
Istorijski bilans nesumnjivo pokazuje da se sitni izlivi besa neminovno svode na neuspeh i fušeraj. Pojedinačne tačke ostrašćenog bunta treba povezati u jedan basen gneva sa širokim delokrugom i ciljano koordinisati, u protivnom će se iscrpsti uz manje ili više buke. Male koncentracije besa krčkaju se u kojekakvim bednim sudićima sve dok ne ispare ili prigore, a tada postaju neupotrebljive. Ovo nam jasno predočava razvojni put malih buntovničkih partija. Energiju treba usmeriti na dalekosežne projekte, a o organizaciji i preraspodeli zaliha kolektivnog gneva treba da vode računa oni koji su dovoljno dalekovidi, staloženi i dijabolični za tako nešto – jedino tako se pojedinačna sitna žarišta mogu spojiti i dati dovoljno energije za koordinisane akcije, sve do ravni „svetske politike“. Za to su potrebne vizionarske parole koje ne apeluju samo na akutni bes ljudi, već i na njihovo mnogo dublje ogorčenje, a naposletku i na njihove nade i njihov ponos. Najhladniji gnev svoje namere ostvaruje zaodenut u ruho najvatrenijeg idealizma.
Energiju treba usmeriti na dalekosežne projekte, a o organizaciji i preraspodeli
zaliha kolektivnog gneva treba da vode računa oni koji su dovoljno dalekovidi, staloženi i dijabolični za tako nešto – jedino tako se pojedinačna sitna žarišta mogu spojiti i dati dovoljno energije za koordinisane akcije, sve do ravni
„svetske politike“
Kao što važi i za novčanu privredu, i privreda gneva prelazi kritičnu tačku onda kada gnev sa nivoa lokalnog gomilanja i povremene planirane potrošnje pređe na nivo sistematičnog investiranja i cikličnog umnožavanja. Kada je u pitanju novac, to je prelazak sa rezervi na kapital. U slučaju gneva, adekvatna transformacija podrazumeva da osvetničko nanošenje bola pređe iz oblika upravo te osvete u oblik revolucije. Revolucija, u najširem smislu reči, ne može biti samo stvar nečijeg ličnog resantimana, iako u kritičnim trenucima i ovakvi afekti dolaze do izražaja. Revolucija podrazumeva postojanje banke gneva čije su investicije podjednako dobro promišljene kao i vojne operacije uoči odlučujuće bitke ili, pak, kao potezi nekog svetskog koncerna kome preti opasnost da ga preuzme konkurent.
Posmatran u svetlu događaja iz 1917. godine, koncept predstojeće „revolucije“ pokreće prelazak gneva iz dimenzije sadašnjosti u dimenziju budućnosti. Taj koncept odbacuje i svekoliku ekspresivnost, jer je iz poslovnog ugla simbolički čin osvete naprosto narcističko traćenje energije. Profesionalni revolucionar, dakle kao službenik banke gneva, ne izražava svoju sopstvenu tenziju, već se drži plana. To podrazumeva da se svi buntovnički afekti povinuju poslovnoj strategiji preduzeća. Nije više dovoljno da ulešamo sve zloelima, kao što lucidno i sarkastično Karl Mor iz Šilerovih Razbojnika pojašnjava svoju pobunu protiv zakona. Ko ubuduće želi da ulepša svet, moraće da učini mnogo više ružnoga nego što bi i sama romantična vizija pobunjenika dopustila. Nisu više dovoljni pojedinačni cvetovi zla, potrebni su nam čitavi rasadnici.
Ogromna moć negativnog
Pojam revolucije, koji nas još uvek opčinjava, mada sve više gubi na značaju, odnosi se na koncept, ili bolje rečeno iluziju, koja je inspirisala do sada najuspešnije preduzetnike u branši gneva, Lenjina i Mao Cedunga: ako delamo disciplinovano, jednog dana ćemo imati toliku količinu dodatnog bola i strahota i samopouzdanje predstavnika reda biće u tolikoj meri poljuljano, da će uskoro sve što postoji nestati pred bujicom masovne mržnje. Kada se uništi sve ono što je postojano i vezano za klase, iz tog plama, koji je uništio sve trulo, može iznići novi svet. Preduslov za tako nešto jeste da uništenje bude potpuno. Tek kada se sve staro bez ostatka zbriše sa lica zemlje, može se od samih temelja pristupiti izgradnji valjanih odnosa.
U ovakvoj raspravi, koja je delom vezana i za religijska pitanja, najjasnije se kristališe ono što je Hegel nazvao neverovatnom moći negativnog. Prema bizarnim proračunima velikih bankara gneva, ljudski gnev, koji se skupi iz svih izvora i efikasno organizuje, nosi u sebi energiju potrebnu za stvaranje nečeg novog. Shodno tome bi i taj užasan kraj, pod uslovom da je dovoljno užasan, sam po sebi prerastao u epohalan početak.
Onaj, ko je u stanju da prati ova krajnje bezobzirna razmišljanja, neminovno će početi da brine o nečemu od čega bi se svakom buntovniku ili simpatizeru pobune sledila krv u žilama, kad bi oni uopšte bili sposobni da predoče sebi neku sveobuhvatnu strategiju. Pravi apokaliptički nastrojen menadžer gneva ne sme dozvoliti da lokalne ćelije osujete plan svojim nepromišljenim akcijama. To i za njega samog podrazumeva odricanje, koje onda mora nametnuti svim sledbenicima. Veliki revolucionar mora sve pažljivo planirati i ne sme se prepustiti trenutnim osećanjima niti podleći spontanim reakcijama. On je svestan toga da bez najvećeg odricanja u sadašnjosti ne može dobiti veliku nagradu koja mu sleduje u budućnosti. Što je lokalna revoltiranost opravdanija, to je na globalnom nivou manje prihvatljiva. Ukoliko planiramo da promenimo sve stvari, moramo po svaku cenu smiriti strasti svakog pojedinačnog osvetnika. Moramo smiriti sve voljne grupe i držati ih u pripravnosti sve dok ne dođe vreme za akciju.
Vremensku ravan revolucije stoga valja zamisliti kao nekakav jako dug pretpraznični period. Sve što vodi ka revoluciji, u stvari, s pravom spada u vreme koje kvalifikuje pravu istoriju. Tok istorije da se uporediti sa dogorevanjem fitilja. Potrebno je veliko istorijsko iskustvo i dosta intuicije da bismo umeli da procenimo do koje je mere fitilj gneva već sagoreo. Ko poseduje i jedno i drugo kvalifikovan je za mesto upravnika u banci gneva. Sa visokog položaj takav pretpostavljeni ima puno pravo da svojim zaposlenima naloži da još uvek ne pale barut. Za dvostruku strategiju gomilanja besa u političke svrhe hladnokrvnost je svakako glavni preduslov, jer ta strategija, s jedne strane, podrazumeva stalno dolivanje ulja na vatru, a s druge strane i stalno obuzdavanje gneva. Život u predeksplozivnom dobu podrazumeva stalno agresivnu pritajenost.
Gde se može izučiti ova visoka ekonomska nauka? Svakako, niko ne veruje da je akademsko izučavanje Hajdegerovih tekstova dovoljno da bi čovek stekao ovako opasno znanje. Koliko god mi bili skloni proučavanju, velikan iz Meskirha se bavio vremenskom dimenzijom revolucionarnog resantimana ipak na vrlo formalističan način, sve dok se na neko vreme nije okrenuo mračnoj idili „narodne revolucije“. Hajdeger nikada nije u dovoljnoj meri razjasnio logičke i sistemske implikacije pojma revolucije, kao što nije uvideo ni vezu između istoričnosti i resantimana sadašnjosti. Njegov rad na temu vremenske strukture bića koje brine, stvara i umire, ne razotkriva na adekvatan način spregu između gneva i vremena, niti razjašnjava rođenje istorije iz projekta gneva, a još manje procese u kojima se resantiman pretvara u kapital.
Sem Hajdegera svakako su Marks i Lenjin autoriteti po pitanju dinamike predrevolucionarne i revolucionarne negativnosti. Neobično je to što je danas skoro nemoguće baviti se ovim misliocima, ali ne zbog toga što su nam njihova dela nedostupna, već zato što je duh vremena u tolikoj meri blokirao pristup njihovim teorijama da će čak i oni najstrpljiviji teško uspeti sami da prevaziđu tu prepreku. Čovek sa savremenim moralnim i estetskim poimanjem jedva da bi i mogao da čita marksističke klasike, ne računajući neka često citirana mesta. Ti tekstovi kao da su napisani nekim utopijskim jezikom i toliko su puni opsoletnih argumenata da odbojnost, koju čitalac nužno oseti, nadjačava svaku intelektualnu radoznalost. Uz to, oni su i školski primer slepe vere u pojmove, kakvu obično uočavamo samo u slučaju fundamentalističkih sekti. Iako se pozivaju na nauku o „društvu“ i njegove protivrečnosti, brojni tekstovi iz pera levičarskih klasika, ne računajući neka od ključnih dela poput Kaiala, deluju kao nenamerna parodija. Jedino uz odricanje, kakvo ni najmanje ne odgovara savremenom dobu, bilo bi moguće iz Marksovih i Lenjinovih dela izvući elemente za neku teoriju sadašnjosti, pri tome, Mao Cedungove tekstove treba odmah odbaciti kao neupotrebljive. Ali i pored toga, radovi ovih autora predstavljaju obiman sinopsis nauke o gnevu, bez kog se ne bismo valjano mogli baviti sukobima XX veka.
Jedna od najskorijih prilika da sazna nešto više o mahinacijama u sistemu gneva zapadnom svetu pružila se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je na hiljade cvetova radikalizma cvetalo kao da im je to poslednji put. Tih godina sve je govorilo u prilog Marksovoj opasci da se drame istorije, nakon što se premijerno izvedu kao tragedije velikog stila, vraćaju na repertoar u vidu farse. U ovom slučaju, farsa je bio pokušaj da se stanje iz tridesetih godina XX veka prenese na 1968. i kasnije godine, i da se iz njega izvedu pravila za pobunu protiv vladajućeg sistema. Tokom krajnje ezoteričnih rasprava među učesnicima stalno se ponavljala maksima da strpljenje treba da bude glavna vrlina revolucionara. To je ukazivalo i na generacijski konflikt između starijeg centra i mlade naviruće levice. Ovim potonjim su poznostaljinistički mudraci uputili savet da, iako je revolucija već „počela“ i iako će se ubuduće vreme računati od tog trenutka, ipak ne treba svesno provocirati njen manifestni početak.
Tek nam se danas, na početku XXI veka, kada proklamovani „novi početak istorije“ ugrožava večiti mir realnog komunizma (a taj novi početak istorije podrazumeva i levofašistička komešanja), pruža mogućnost da shvatimo šta zaista znači pojam vrline revolucionara. Strpljenje podrazumeva da se taj, ko je gnevan, hladnokrvnim i skoro idealističkim uzdržavanjem distancirao od ličnih motiva. Ukoliko bi se u osvetu nad postojećim odnosima (tj. nad praksom, kako bi se reklo u savremenom žargonu) upleo i lični faktor, neminovno bi došlo do samovolje i nepromišljenih izliva besa, a to su „dečje bolesti“ nadolazeće revolucije. Koliko god bi iz ugla pojedinca takvi izlivi bili opravdani, iz ugla direktora svetske banke besa oni su ono najgore što se može dogoditi pre Dana D. Visokim funkcionerima je jasno da preuranjeni izlivi sabotiraju krajnji naboj koji ujedno predstavlja i jedinu mogućnost da se sveukupni bes slije u jedan konačan poduhvat pod na nazivom „svetska revolucija“. Poniženi mogu preuzeti svet jedino ukoliko nikad više ne rasipaju snagu na spontane, individualne akcije.
Najpoznatiji primer anarhističkog rasipanja besa jeste primer atentatora koji su 1. marta 1881. pogubili cara Aleksandra II, istog onog koji je ukinuo ropstvo kmetovima. Direktne posledice atentata bile su pojačana represija i jačanja ionako sveprisutnog policijskog sistema. Još gore posledice imalo je besmisleno ćerdanje gneva u slučaju grupe studenata sa univerziteta u Petrogradu koja je, u želji da krene stopama atentatora iz 1881, za 1. mart 1886. – politički gnev izgleda ima sopstveni kalendar – planirala napad na Aleksandra III, naslednika ubijenog cara. Jedan od tih studenata bio je i dvadesetjednogodišnji Aleksandar Uljanov. Policija je raskrinkala čitav plan pre nego što je izveden, Aleksandar je uhapšen zajedno sa još 14 zaverenika, izveden pred sud i maja 1887. obešen je sa još četvoricom saučesnika, od kojih nijedan nije bio spreman da se pokaje. Preostala desetorica su, zahvaljući manirima ruske autokratije koja je uvek negovala sklonost ka pomilovanju, izvukli živu glavu i bili prognani. Vladimir Uljanov, „brat pogubljenog“, u narednom periodu će doživeti preobražaj iz kog će izaći kao „Lenjin“, prvi integralni političar gneva u novijoj istoriji. I kao takav, on je shvatio da put do moći vodi isključivo preko osvajanja državnog aparata, a ne preko ubistava njegovih predstavnika, jer su ona u kranjoj liniji samo od simboličkog značaja.
Često citirane reči mladog Lenjina nakon bratovljevog pogubljenja, koje su verovatno lažno datirane, ili su uopšte izmišljene: „Mi nećemo krenuti ovim putem“ s pravom važe za prvi poklič ruske revolucije8. Sa ovom rečenicom počinje stoleće poslovanja gnevom u velikom stilu. Ko je spreman da se odrekne ubistava vladara, dobiće jednog dana, kao prilog uz osvojenu moć, mrtvog vladara – na poklon.
Peter Sloterdajk
Prevod: Jelena Pržulj
1. Mann, Joseph und seine Brüder, Der junge Joseph, Frankfurt, 2004, 271.
2. R. A. F. Thurman, Anger. The Seven Deadly Sins, Oxford/New York, 2005.
3. J. Vogel, Die Furie und das Gesetz. Zur Dramaturgie der ‘großen Szene’ in der Tragödie des 19. Jahrhunderts, Freiburg, 2002.
4. Za izvor formule H uopšte – H sans phrase upor. K. Marx, Grundrisse der Kritik der politische Ökonomie, Berlin 1974, 25. (u prevodu: Marks, Osnovi kriike poliičke ekonomije, Dela, tom 26, Beograd, 1972.
5. Mann, op.cit., 270.
6. Novela je prvi put objavljena 1786. u drugom broju časopisa Thalia pod naslovom Verbrecher aus Infamie, eine wahre Geschichte („Zločin iz bezobrazlika, istinita priča“).
7. Navedeno prema: R. Conquest, Der Große Terror. Sowjetunion 1934–1938, München 2001, 72; nije utvrđeno u kojoj je meri citat pouzdan.
Izvornik: Zenit, broj 10